Nekada su se deca igrala napolju do sumraka, a danas balansiraju između ekrana, školskih obaveza i društvenih izazova koji ih pogađaju više nego što mislimo. I dok odrasli često misle da su problemi mališana „slatki“ i prolazni, realnost je da stres i anksioznost ne biraju godine. Ako želimo da naša deca rastu u mentalno jake osobe, vreme je da ih naučimo kako da se izbore sa pritiscima modernog doba, pre nego što ih preplave.
Deca mogu doživeti stres iz različitih razloga: pritisak u školi, problemi u prijateljstvima, promene u porodičnom okruženju ili čak prekomerna izloženost tehnologiji. Prepoznavanje znakova stresa, poput povlačenja, promena u apetitu ili problema sa spavanjem, prvi je korak ka pružanju pomoći.
Ako primetite da se simptomi stresa ili anksioznosti kod vašeg deteta ne smanjuju ili se pogoršavaju, razmislite o konsultaciji sa dečijim psihologom ili savetnikom. Prevencija može sprečiti dugoročne posledice po mentalno zdravlje. Na ovu temu razgovarali smo sa Svetlanom Marković, psihologom i psihoterapeutom.
Šta su najčešći uzroci stresa kod dece u različitim uzrastima?
– Na početku da definišemo stres. Stres je fiziološka i psihološka reakcija na sve ono što doživimo kao pretnju i opasnost. Šta će za dete biti pretnja i opasnost zavisi od uzrasta (nivoa razvoja kognitivnih i emocionalnih kapaciteta, od socio – kulturoloških i porodičnih faktora). Što je veći disbalans između ličnih snaga i kompetentnosti i zahteva koji dolaze spolja, veći je stres.
Koji su to izvori stresa u ranom detinjstvu, a koji u srednjem?
– Kada je u pitanju rano detinjstvo (4 – 5 god.) uzroci stresa su egocentrizam – vršnjaci, pravila igre, osujećenje neke potrebe, nemogućnost da se reši neki zadatak – npr. u domaćem.
Zatim, poteškoće u razlikovanju fantazije od realnosti, egocentrizam, nemogućnost da posmatraju jednu situaciju iz više uglova, pogrešno interpretiranje ponašanja drugih i neadekvatno reagovanje, nesposobnost da reše problem na logičan način, visoko samopoštovanje.
Tipični problemi su iracionalni strahovi (usisivač, avion), poteškoće učestvovanja u kolektivnoj igri, poteškoće u kontroli impulsa, poteškoće u razumevanju smrti i razvoda.
U srednjem detinjstvu (6-10 god) imaju potrebu da se osećaju prihvaćenim, manjak alternativnih rešenja, tendenciju da pogrešno interpretiraju realnost i donose pogrešne zaključke, prihvataju stvari lično, od 8. godine mogu da razmišljaju logično, ali ne i apstraktno, razvijaju empatiju i sposobnost da iskazuju emocije, razvijaju se sposobnosti da se razreši interpersonalni konflikt, postepeno uče da mogu da odlože zadovoljstvo.
Tipični problemi su socijalna anksioznost u vezi vršnjaka, anksioznost u vezi školskog postignuća, imaju manje samopouzdanja i više su kritični prema sebi, porede se sa vršnjacima.
A rana adolescencija (11-14 godina)?
– Pojava “imaginarne publike” i verovanje da svi gledaju u njega\nju dovodi do porasta anksioznosti,
– pojava “lične bajke” i verovanje da se loše stvari događaju samo drugima (povećavaju se oštre reči),
– konflikt izmedju želje da budu nezavisni i podrške koja im treba od roditelja (tenzija roditelj – dete),
– snažna potreba da budu prihvaćeni u grupi vršnjaka, pomak sa konkretnog na formalni tip mišljenja, sposobnost apstraktnog rezonovanja u pogledu školskog postignuća, ali ne i na planu emocija.
Tipični problemi kod stresa u ovom periodu života su da su usled fizičkih, hormonskih i kognitivnih promena, česti periodi intenzivnih i promenljivih osećanja. Postaju preterano osetljivi na ponašanja ukućana, prijatelja, nastavnika, bes je povezan sa željom za nezavisnošću i povećanim konfliktima na relaciji roditelj – dete (bes, buntovništvo), pojačana anksioznost i depresivnost povezana sa percepcijom sebe kao neadekvatnog u poređenju sa drugima, bes na roditelje maskira osećanja neadekvatnosti i depresivnosti, povećavanje krivice i sramote povezane sa narastanjem seksualnosti, povećano nisko samopoštovanje u suočavanju sa frustracijama, povećana mogućnost od korišćenja zabranjenih supstanci.
Koji su uzroci stresa kod srednje adolescencije?
– Kod srednje adolescencije (uzrast 15-18 god) to su: suprotan pol, partnerski odnosi, izbor zanimanja, budućnost, roditelji koji su izvor ambivalentnih osećanja, pa su zato izvor stresa. Zatim razvoj formalnih operacija u mišljenju i novih kognitivnih sposobnosti, veća emocionalna stabilnost u odnosu na fizičke promene i veća kognitivna zrelost, veće interesovanje za nadolazeću nezavisnost i pojačana interesovanja za različite stvari. Anksioznost povezana sa većim brojem godina, uključujući tenziju od budućih edukacija i suočavanje sa potencijalnim zanimanjem, kao i sa većom intimnošću u interpersonalnim relacijama, razvija se bes u želji za nezavisnošću od roditelja.
Koje aktivnosti ili igre mogu pomoći detetu da se opusti i smanji stres?
– Aktivnost i igra su dobrodošle u svim uzrastima. Dobro je da uvek negujemo to srećno dete u nama. To nešto gde smo autentični i svoji, gde se osećamo razigrano. Prosto treba da damo sebi zadatak da nam bude lepo. Takvu igru koju mi osmislimo, najpre dok je dete malo, a ono se kasnije navikne na nju, takva igra je antistres. Dakle, sve igre u kojima je dete razigrano, spontano. Ekipno, timski, bez opterećenja oko uspeha i plasmana. Važno je da pomenemo i tehnike koje služe za regulaciju – disanje, tehnike koje angažuju telo – čula, ,,Majdfulnes’’, humor, igranje uloga, oživljavanje nekih situacija kroz glumu sa lutkicama.
Na koje načine roditelji mogu pružiti osećaj sigurnosti detetu kada se oseća uznemireno?
– Da bi roditelj mogao da umiri dete, najpre mora da umiri sebe. Ta sposobnost da sebe umirimo jeste jedna naša jako važna lična snaga koju izgrađujemo i treba imati svest o tome da naš nervni sistem, ne samo da utiče na nervni sistem dece, nego je on deo njega. Mi pozajmljujemo bukvalno svoje nervne impulse svom detetu. Dakle, ako smo mi napeti i nervozni, ne možemo umiriti dete, dok prvenstveno ne umirimo sebe. Tek nakon toga možemo primeniti različite tehnike kojima ćemo konkretno pomoći detetu. Jedna od tih tehnika koja se deci dopadne jeste ona koja je vezana za izbacivanje napetosti, npr. udaranjem u džak za boks.
Kako prepoznati razliku između povremenog stresa i ozbiljnije anksioznosti kod deteta?
– Povremeni stres, s obzirom na vreme u kojem živimo, je uobičajena stvar koju smo nekako normalizovali i prihvatili. On je donekle i koristan. Stres je adaptivni mehanizam i on nas priprema na promenu koja se odvila u sredini. Međutim, ukoliko je to konstantno i nemamo fazu u kojoj smo u nekoj relaksiranoj situaciji, onda ostajemo zaglavljeni u stresu. Sve što važi za odrasle, važi i za decu. Ako je recimo dete uznemireno kada ima pismeni iz matematike, a za ostale stvari nije u toj nekoj meri uzbuđeno, onda je to povremeni stres. Ali ako je naše dete non stop zabrinuto, ako je u stalnoj tenziji, to je onda anksioznost. Tada je već ušlo u neki standardni mod gde nema opuštanja ili su opuštanja retka i vrlo kratkotrajna. Tada smo već u problemu. Često se dešava da čujemo kako toga nekada nije bilo, ali znate kako, nas roditelji nisu požurivali. Primetite sada, recimo dete od 10 godina koje sve aktivnosti ima i kuda sve stigne u toku dana, a tu je roditelj koji ga stalno požuruje. Mi deci namećemo stres, jer ih stalno požurujemo, nema relaksacije, nema dokolice. Vrlo često i to njihovo provođenje vremena na telefonu njima služi i kao neka vrsta bega od tog ritma u kome oni ne mogu baš da funkcionišu onako kako im priroda negde nalaže.
Koju ulogu ima dnevna rutina u smanjenju stresa kod dece?
– Dnevna rutina igra ključnu ulogu u smanjenju stresa kod dece i ona treba da im pruži osećaj predvidivosti i sigurnosti. Posebno je važna u mlađem uzrastu. Stabilan raspored im pomaže da znaju šta ih očekuje tokom dana, što smanjuje anksioznost i osećaj nesigurnosti.
Međutim, ako je rutina preopterećena obavezama i napeta, onda lako može postati izvor stresa umesto zaštite od njega. Kada se detetu nameće tempo odraslih, sa stalnim prilagođavanjem neočekivanim promenama – recimo da se časovi, ali i ostale aktivnosti pomeraju, to može da bude izvor ozbiljnog stresa.
Zato je važno da dnevna rutina bude balansirana – dovoljno strukturisana da pruža stabilnost, ali i dovoljno fleksibilna da ne postane dodatni izvor stresa.
STATISTIKA MENTALNOG ZDRAVLJA
DECE U SRBIJI
Prema dostupnim podacima, poslednjih decenija zabeležen je porast stope depresivnosti, anksioznosti i suicidalnosti kod dece i mladih u Srbiji. Stručnjaci ističu da je u poslednjih dvadeset godina došlo do značajnog povećanja ovih problema među mlađom populacijom.
Naša deca zaslužuju detinjstvo ispunjeno radošću i bezbrižnošću. Aktivnim angažovanjem i pružanjem podrške, možemo im pomoći da prevaziđu stresne situacije i izrastu u emocionalno snažne i samopouzdane osobe. Zapamtite, svaki korak koji preduzmete ka smanjenju stresa vašeg deteta je korak ka svetlijoj i srećnijoj budućnosti.
Naredna tema koju pripremamo sa psihologom i psihoterapeutom Svetlanom Marković odnosi se na to kako da prepoznamo potrebe svog deteta, kako da razlikujemo njihove emocionalne potrebe od trenutnih želja, kao i kako da prepoznamo da dete prolazi kroz unutrašnju borbu, čak i kada ne izražava emocije direktno.
